Нови Сад, 4. јун 2012. – У Скупштини АП Војводине одржана је конференција под називом  Национални савети националних мањина у Србији – евалуација рада, стање, која се бавила значајем и улогом националних савета у заштити права националних мањина и очувању њиховог идентитета. На конференцији су презентована истраживања о евалуацији рада мађарског, словачког, румунског, бугарског и ромског националног савета, говорено је и о проблемима у функционисању националних савета, а предочене су и перспективе доброг управљања, као и препоруке за њихово боље и ефикасније функционисање, што је поткрепљено примерима добре праксе из досадашњег рада националних савета. Национални савети националних мањина први пут су код нас  формирани  2002. године, по тадашњем Закону о заштити права и слобода националних мањина и нису бирани директно, већ по електронском систему. Први закон који се конкретно односи на  националне савете националних  мањинама донет је 2009. године, по којем они добијају широка овлашћења у областима која су битна за заштиту њихових права и очувању националног идентитета. На основу овог закона формирани су бирачки спискови, а након избора пре две године, и први национални савети. Центар за регионализам уз помоћ Фондације за отворено друштво спровео је евалуацију рада националних савета како би се видело колико је добра законска регулатива и пракса која се по њој спроводи са  циљем да се оне унапреде и отклоне недостаци. Збирни извештаји и препоруке упућени су Министарству за људска и мањинска права, односно, Министарству просвете и образовања. На скупу су изнета и виђења  Мисије ОЕБСА у Србији која се, између осталог, залаже за ревизију постојећих закона у области културе и образовања како би се усагласили са наменом Закона о националним саветима. Према њиховом мишљењу Закон такође захтева низ других правних аката како би се обезбедили технички детаљи, попут замене председника савета, што није предвиђено постојећим законом. Савети захтевају, како је речено и активну подршку и надзор Министарства за људска и мањинска права, као и Министарства просвете и образовања. Такође морају да пронађу унутрашње механизме како би осигурали дијапазон заступљености  свих различитих мишљења  које постоје у оквиру мањинске заједнице, али и да пажљиво третирају питање медијских слобода, јер, како је речено, сваки покушај регулисања садржаја медија неминовно води у проблем ограничавања уредничких и новинарских слобода. У том смислу јача спољна контрола Радиодифузног савета и новинарских удружења могла би да буде од помоћи.